Termin aleksitimija, koji su 70’ godina skovali psihoterapeuti John Case Nemiah i Peter Sifneos, potiče iz grčkog jezika i opisuje poteškoće u identifikovanju i izražavanju emocija (od alexis thymos, gde je a alfa koja odgovara rečci ‘ne’, lexis – ‘reči’, a thymos – ’emocije’). To je stanje koje je odavno poznato i mnogo proučavano, ali čiji su uzroci još uvek nejasni. Da bismo bolje razumeli kakve posledice ovo stanje ima na one koji pate od njega i na društvene odnose, kako se manifestuje i kako se leči i koje razlike postoje u odnosu na drugi poremećaj kojim smo se već bavili na našem blogu, odnosno onim koji se odnosi na anafektivne osobe, intervjuisali smo dr Elizabetu Skalambru (Elisabetta Scalambra), psihološkinju i psihoterapeutkinju.
ANAFEKTIVNOST ILI ALEKSITIMIJA?
Najpre je korisno napraviti razliku između dva problema koja se često mogu pomešati. „Često se dešava da se, na neadekvatam način, anafektivni pacijent pomeša sa aleksitimikom ili obrnuto“, objašnjava lekar. „U stvari, prvi ima poteškoće da oseti emocije, dok ih drugi doživljava, ali ne uspeva da ih prepozna i da ih ispolji na odgovarajući i svestan način: u drugom slučaju zaista postoji deficit emocionalnog rečnika“.
damircudic/gettyimages.it
Anafektivna osoba nije u stanju da oseti i izrazi osećanja u situacijama u kojima bi to trebalo da se dogodi prirodno, na primer u slučaju žalosti ili velike radosti. „To je vrsta odbrane koja može da nastane kada je osoba suočena sa negativnim iskustvima koja navode osobu da se zaštiti od spoljašnjeg sveta, što se smatra destabilizujućim i, na neki način, opasnim“. Dakle, distanciranje od emocionalno značajnih situacija: „je kao da je subjekt emocionalno anesteziran, kako u slučaju pozitivnih, tako i u slučaju negativnih osećanja“, dodaje psihološkinja. Ovo može da dovede do toga da se osoba povuče iz međuljudskih odnosa, da izbegava intimnost, do tačke u kojoj nastaju stvarne poteškoće u uspostavljanju značajnih odnosa. „Prenošenje na drugog onoga što osećamo, u jednakoj razmeni osećanja i emotivnosti, u osnovi je ljubavnih odnosa, kao i prijateljstva: poteškoće u osećanju emocija u određenim okolnostima i prema drugima mogu da dovedu do udaljavanja zbog nedostatka empatije, uključivanja, planiranja”. Dakle, anafektivna osoba se fokusira na aspekte koji su više materijalni, poput, na primer, posla.
Problem koji se tiče aleksitimije je drugačiji: hajde da vidimo o čemu je konkretno reč.
ŠTA JE ALEKSITIMIJA?
Aleksitimija ili emocionalna nepismenost je poremećaj koji pogađa pacijente koji ne prepoznaju i ne izražavaju svoje emocionalno stanje. „Ovome treba dodati i nesvesnost emocija koje osoba oseća zajedno sa poteškoćama u opisivanju njihovih aspekata, kao i nesposobnost tumačenja emocija drugih ljudi, sa posledičnim nedostatkom empatije“, objašnjava psihološkinja.
U ovom stanju, „postoji niz osobina ličnosti koje su tipične i prepoznatljive kod psihosomatskih pacijenata, koji se, uopšteno govoreći, dobro prilagođavaju stvarnosti, koja je bogata idejama, ali siromašna osećanjima, a primetno je i odsustvo izraza koji se odnose na emocije. Kod ovih ljudi se akumuliraju problemi koji se tiču ne samo sfere osećanja, već i sfere fizičke percepcije. Poremećaj koji ih pogađa je posledica psihološke nelagodnosti koja se manifestuje kroz fizički odgovor, svojevrsno zvono za uzbunu koje jasno predstavlja ono što je, zapravo, psihološke prirode. Na sličan način ljudi koji pate od aleksitimije ne uspevaju da razlikuju emocionalna stanja i fizičko-telesne percepcije. Ne znaju kako da identifikuju uzroke koji leže u osnovi rađanja emocija koje osećaju oni sami ili sagovornik, ne koriste prikladan jezik kako bi izrazili osećanja“.
VladimirFLoyd/gettyimages.it
KAKO se ispoljava ALEKSITIMija
Sa psihološkog stanovišta, aleksitimija izaziva brojne promene koje se odražavaju na život pacijenta, njegove rodbine i svih onih koji sa takvim pacijentom stupaju u emotivne ili ljubavne veze. Hajde da ih detaljnije razmotrimo.
KOGNITIVNA I afektivna Sfera
Kod aleksitimičnog pacijenta se često ispoljavaju slaba mašta i fantazija. On takođe pati od poteškoća u interakciji sa prostorom koji ga okružuje, na relacionom nivou, u vidu zavisnosti ili tendencije ka izolaciji, a izražena je i nesposobnost za empatiju. Izražajni kapacitet tela takvog pacijenta je ugrožen, on ima ukočeno držanje i lice mu je bezizražajno, što stvara distancu u odnosima.
ZNAČAJNi odnosi
Aleksitimični pacijenti ne osećaju empatiju: stoga je razumljivo da su broj i kvalitet njihovih odnosa ugroženi. „Zajednički život sa ovim ljudima je sasvim sigurno složen“, precizira naša sagovornica, „kao i pristup, s obzirom na očiglednu nesposobnost za razmenu osećanja i emocionalnih iskustava, nedostatak predispozicije za slušanje i razumevanje. Sa stanovišta prijateljskih odnosa i šireg društvenog konteksta, treba imati na umu sklonost ka zavisnoj vezanosti, koja odjednom može da se pretvori u razdvojenost i udaljavanje: ove situacije mogu da potraju tokom vremena“.
wavebreakmedia/shutterstock.com
KOJI SU FAKTORI RIZIKA?
Kao što psihološkinja podseća, aleksitimija može da se javi kao komorbiditet sa poremećajima ličnosti, posttraumatskim stresnim poremećajem, ili čak u prisustvu povreda mozga ili kao rezultat traumatičnih nezgoda. Kao što smo već pomenuli, „postoji i korelacija sa psihosomatskim poremećajima. Osim toga, aleksitimija može da postane faktor rizika za razvoj poremećaja ishrane, poremećaja raspoloženja i anksioznosti, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci“.
KOJI SU UZROCI ALEKSITIMIJE?
Uzroci aleksitimije su brojni i različiti, obično neurobiološkog i psihosocijalnog tipa. „Psihosocijalni aspekt sigurno ima snažnu odgovornost za nastanak ovog poremećaja i tiče se podloge na kojoj aleksitimija može da se razvije“, objašnjava psihološkinja. „Na primer, okruženje koje ne ostavlja lični prostor, koje lomi krila, može da stvori ograničenja u psiho-afektivnom razvoju, jer ne postoji koherentan afektivni odnos koji detetu omogućava kognitivni razvoj koji će biti odgovarajući za prepoznavanje i upravljanje sopstvenim emocijama, a takođe uzrokuje nedostatke u sposobnosti da se raščlanjuju emocionalna stanja“.
Čak i autoritarni pristup u vaspitanju, uskraćenost ili nedostatak naklonosti, kao i traumatični događaji, mogu da proizvedu uslovljavajuće i ograničavajuće efekte na sposobnost da se upoznaju, prepoznaju i osete emocije, pa prema tome i na sposobnost da umemo da ih objasnimo. Kako navodi naša sagovornica, „teško je definisati samo jedan uzrok nastanka aleksitimije, jer je reč o složenom fenomenu na koji utiču različite stimulacije i društveni i kulturni i uslovi, obrazac vaspitanja, ali i neuro-psiho-fiziološki faktori, kao što je već napomenuto“.
Kako se leči ALEKSITIMIJa?
Za lečenje aleksitimije može da se primeni emocionalno obrazovanje čiji je cilj da pacijent stekne sposobnost prepoznavanja osećanja u trenutku kada se isto pojavi i da mu da ime. Na ovaj način osoba može da to osećanje verbalno podeli sa drugim ljudima. Ovo omogućava veliki korak napred u ponovnom uspostavljanju međuljudskih odnosa.
Dr Skalambra zaključuje da „psihoterapija može da pomogne ovim ljudima da povrate svoje emocije, da ih razumeju i, prema tome, da poboljšaju svoje sposobnosti za ostvarivanje dubokih odnosa, ne samo sa ljudima sa kojima zajedno žive, već i šire. Polazeći od sebe, sa pravim pristupom i uz praćenje stručnog lica, oni mogu da stvore pravu emotivnu reinterpretaciju svog bivstvovanja“.
Izvor: https://blogunisalute.it/alessitimia/