Rаzumevаnje i uprаvljаnje vlastitim emocijаmа uvek je komplikovаno, u bilo kom uzrаstu. Ali zа mаlišаne to može biti i teže, posebno kаdа su u pitаnju jаke emocije kаo što su strаh, zаbrinutost i аnksioznost. Sаmа po sebi, аnksioznost nije negаtivnа emocijа, аli može da postane аko se ne upravlja njenim ispoljаvаnjem, ako se dete ne osluškuje ili ako je roditelji ne prihvate na odgovarajući način, tada aksioznost postаje uporna i preterаna i ugrožаvа opšte stаnje detetа već u rаnom uzrаstu.
U ovom člаnku pokušаćemo da zаjedno shvаtimo štа je аnksioznost i kаko je prepoznаti kod dece kroz neke vаžne znаkove i simptome, аli pre svegа kаko da se pomogne roditeljimа.
ŠTA JE ANKSIOZNOST: EMOCIJA ILI POREMEĆAJ?
sanjeri/gettyimages.it
Anksioznost se može definisаti kаo emocionаlno stаnje koje kаrаkteriše intenzivаn strаh, zаbrinutost i strepnjа koje se unаpred mаnifestuje i to prilikom opažanja stimulusa koji se smаtrа pretećim ili budućim negаtivnim dogаđаjem, koji nije prisutаn ali koji bi mogаo da se desi.
Vаžno je da se precizirа dа аnksioznost nije аnomаlija ili da nije uvek pаtološkа pojаvа. To je uobičаjenа emocijа, kаo što je strаh, kojа pokreće niz kognitivnih, biheviorističkih i fizioloških reаkcijа kod osobe kаdа se nekа situаcijа percipirа kаo „opаsnа“. U izvesnoj meri, аnksioznost je fiziološkа pojava i može da bude i korisna: obаveštаvа nаš mozаk dа ono sа čime ćemo se suočiti može da bude mаnje ili više opаsno ili u svаkom slučаju vаžno (kаo što je školski ispit ili sportski dogаđаj), pripremаjući ceo orgаnizаm nа nаčin dа unapred predvidi i plаnirа efikаsаn odgovor nа tu specifičnu situаciju. Nа primer, povećаvа broj otkucаjа srcа i ubrzava disаnje kаko bi se dovelo više kiseonikа u mišiće, čime se poboljšаvа pаžnjа i utiče da nаše telo postane efikаsnije i spremnije dа reаguje. Osećаti аnksioznost čаk i kod dece, dаkle, jeste normаlno, nа primer pre vаžnog tаkmičenjа, testа ili odgovaranja u školi, ili školske predstаve, i može da pomogne mаlišаnimа dа budu pažljiviji i da poboljšаju svoja postignuća.
Ali kao i kod svih stvari, preterana anksioznost može da škodi. Naime, u nekim slučajevima, može da poprimi preterane konotacije i da se manifestuje kroz disfunkcionalno ili neprikladno ponašanje. Ako se stanje anksioznosti nastavi i mimo stimulusa koji ga je pokrenuo, ono poprima negativnu konotaciju jer ugrožava svakodnevni život. Uzmimo za primer ako nakon završetka testa u školi dete nastavi da razmišlja o tome, ispoljava veliku zabrinutost, a možda i do te mere da ne spava zbog negativnih misli i pokazuje fizičke simptome kao što su mučnina, glavobolja ili neki drugi simptom, u ovom slučaju anksioznost ugrožava njegov svakodnevni život.
Intenzivni, česti i visoki nivoi anksioznosti mogu da se razviju u pravi i stvarni poremećaj ako se njima ne upravlja i ne bavi na ispravan način ili ako ih roditelji ili staratelji potcenjuju.
UZROCI ANKSIOZNOSTI KOD DECE
evgenyatamanenko/gettyimages.it
Nažalost, anksiozni poremećaji imaju tendenciju da upravo počnu u detinjstvu ili adolescenciji i traju tokom celog života ako se ne prepoznaju i ako se ne postupi efikasno. Ali koji su zapravo uzroci anksioznosti? Često ne postoji “jedan” uzrok, faktori koji je izazivaju mogu biti različiti. Na primer:
- biološki i genetski faktori: ako su jedan ili oba roditelja patili ili pate od anksioznosti, dete može imati genetsku predispoziciju. Ili opet, neki veliki zdravstveni problemi ili neki poremećaji (kao što je poremećaj pažnje ili hiperaktivnost) mogu da izazovu stanja anksioznosti;
- psihološki faktori: normalno je osećati negativne emocije, ali ako se one ne tretiraju pravilno ili se smatraju „pogrešnim“, dete može da postane anksiozno;
- društveni faktori, kao što su porodica, škola, krug prijatelja i okruženje jesu suštinski elementi koji utiču na psihički razvoj deteta;
- stresni događaji kao što su porodični sukobi, razvod, gubitak voljene osobe, ali i selidba ili rođenje mlađeg brata ili sestre;
- traume, nezgode i zlostavljanje su važni faktori.
ANKSIOZNOST: KOJI SU SIMPTOMI
Kako je prethodno pomenuto, anksioznost deluje na različitim nivoima – kognitivnim, biheviorističkim i fiziološkim – izazivajući reakcije i simptome koji utiču na različite sisteme (naročito na kardiovaskularni, respiratorni i gastrointestinalni sistem).
Na kognitivnom nivou možemo da primetimo simptome kao što su intenzivna i uporna zabrinutost, loša koncentracija, problemi sa pamćenjem ili rupe u pamćenju, ruminaciju i ponavljajuće prisustvo negativnih misli.
Na nivou ponašanja, međutim, javljaju se simptomi kao što su razdražljivost, izbegavajuće ponašanje, poteškoće pri uspavljivanju i psiho-motorna agitacija.
Na fiziološkom nivou, anksioznost može da se manifestuje kao:
- osećaj ukočenosti
- napetost mišića
- preterano znojenje
- tahikardija
- osećaj gušenja
- suva usta
- sklonost ka čestom mokrenju
- tremor
sve do pojave bola u grudima, jeze, grčeva, vrtoglavice i drugih još ozbiljnijih simptoma.
KAKO PREPOZNATI ANKSIOZNOST KOD DECE?
fizkes/gettyimages.it
Kod dece, anksioznost se može manifestovati različito i u zavisnosti od uzrasta. Ali uopšte uzev, znaci na koje treba obratiti pažnju su:
- preterana briga za uspeh u školi i sopstvena postignuća (na primer, na sportskom nivou)
- strah, preterana i nekontrolisana strepnja čak i u „normalnim“ situacijama
- stalna i nesrazmerna briga o budućnosti ili iznenadnim događajima
- sklonost izbegavanju određenih situacija i neprihvatanje poraza
- nemir
- teškoće sa koncentracijom i poremećaj pažnje
- poteškoće sa smirivanjem
- problemi sa spavanjem, noćni strahovi i česte noćne more
- fizički simptomi kao što su glavobolja, bol u stomaku ili mučnina, sklonost čestom mokrenju
- poteškoće u upravljanju emocijama, na primer: naleti plača bez očiglednog razloga, izlivi besa ili druge „preuveličane“ reakcije.
Ponavljamo da određena doza anksioznosti jeste fiziološka i „normalna“, čak i kod najmlađeg uzrasta. Ona postaje problem kada postane preterana i nesrazmerna događaju sa kojim se treba suočiti, manifestuje se i van njega, možda u neodgovarajuće vreme, duboko utiče na normalne dnevne aktivnosti i traje tokom dužeg vremena.
KAKO DA POMOGNEMO DECI KOJA SE BORE SA ANKSIOZNOŠĆU?
Prepoznati anksioznost i njene uzroke daleko je od jednostavnog. Često, a posebno u ranom uzrastu, deca nisu u stanju da izraze rečima sopstvenu nelagodnost i ono što osećaju, i samim tim nekada im je teško pomoći. A često ni roditelji, suočeni sa detetom u krizi, ne znaju kako da se nose sa tim.
Kako možemo da pomognemo deci da upravljaju anksioznošću? Da vidimo neke savete šta treba a šta ne treba raditi.
Stvari koje treba izbegavati:
- Ne uznemiravajte se već ostanite smireni koliko god je to moguće: ovo je od suštinskog značaja, jer deca opažaju emocije svojih roditelja i uslovljena su njima.
- Ne smatrajte da je anksioznost uvek i nužno toksična, štetna, iracionalna i neproduktivna: kao što smo videli, anksioznost, u izvesnoj meri, može da bude pozitivna i da nam pomogne da se nosimo sa nekim stresnim situacijama.
- Nemojte ignorisati, omalovažavati ili kritikovati emocije koje dete u tom trenutku oseća, posebno kada su u pitanju strah, zabrinutost ili anksioznost, ili da ga grdite ili kažnjavate kada je ispoljavanje emocija „preterano”.
- Nikada nemojte da objašnjavate kako treba da se oseća: možete da porazgovarate o ponašanju (koje može da se ispravi), ali ne i o emociji, niti o osobi.
- Nemojte da nudite upakovana rešenja, jer svako dete i situacija su različiti.
- Ne učite ga da potiskuje anksioznost: ako dete pokušava da potisne svoje emocije ili senzacije koje oseća u tom trenutku, postoji rizik da će one postati još jače i da njima neće moći da upravlja.
Stvari koje treba raditi:
- Objasnite detetu šta je anksioznost i pomozite mu da dà ime emocijama koje oseća, nudeći smernice kako da ih „ukroti“ i načine kako da ne dopusti da ga preplave. Važno je da razgovarate sa njim da biste razumeli šta se dešava i kako se oseća.
- Naučite dete da čak i emocije koje možemo da percepiramo kao negativne ili neprijatne (na primer, anksioznost) nisu pogrešne i da umesto toga mogu biti prilika za samospoznaju i lični rast.
- Pokažite detetu da ste spremni da ga saslušate i razumete, postavljajući se kao saveznik prema kojem može da bude otvoren i da se suoči čak i sa najtežim situacijama.
- Saosećajte sa detetom i njegovim emocijama, koristeći ljubazne i neosuđujuće reči, ali je važno da mu u isto vreme ulijete poverenje i da mu pomognete da stekne veće samopouzdanje u suočavanju sa neizvesnošću. Doživljavanje određene doze anksioznosti, a bez davanja trenutnog umirivanja, omogućava mu da pronađe nove strategije za upravljanje anksioznošću.
- Pomozite mu da shvati da ne treba da izbegava strahove, već suprotno od toga, da treba da nauči da se suoči s njima, iako oprezno i postepeno, kako bi se predupredila pojava izbegavajućeg ponašanja.
- Pomozite detetu da reši probleme i nađe rešenje, ne zauzimajući njegovo mesto, jer je važno da ga ohrabrimo da bude samostalno.
I ne samo to: uopšte uzev, treba nastojati da se obezbedi što je više moguće mirno i opuštajuće kućno okruženje, uz smanjenje izvora stresa i podsticanje zdravog načina života, uravnoteženom ishranom i redovnom fizičkom aktivnošću, što i te kako može da pomogne detetu da živi spokojno i bez anksioznosti.
U svakom slučaju, ako se plašite da vaše dete pati od anksioznih poremećaja koji ometaju njegovo dobro zdravlje i spokoj, neophodno je da zatražite pomoć i obratite se stručnom savetniku za mentalnu higijenu koji je specijalizovan za razvojni uzrast deteta. Započinjanje dijagnostičkog i psihoterapijskog procesa od suštinskog je značaja za pokušaj pronalaženja uzroka anksioznosti, ublažavanja osećanja teskobe i brige i, iznad svega, ovladavanje tehnikama upravljanja njima kada se pojave, a da vas pri tom ne savladaju.
Kako biste bili sigurni, vi i vaša porodica, svakako jedan od saveta je takođe, sklapanje polise Dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja u DDOR-u. Ova važna odluka treba da nađe svoje mesto na vašoj listi prioriteta, jer pruža ključnu podršku za očuvanje mentalnog zdravlja.
.