Hronična bolest bubrega i polna razlika: intervju sa dr Santorom

Kada govorimo o hroničnoj bubrežnoj bolesti, mislimo na niz medicinskih stanja koja pogađaju upravo bubrege, dva važna organa abdomena koji nam, između ostalih funkcija, omogućavaju pročišćavanje organizma.

Uopšteno govoreći, ovaj termin se odnosi na svako smanjenje funkcionalnosti bubrega tokom života jedne osobe, stanje koje može varirati od blagog do teškog i koje se manifestuje različito kod muškaraca i žena.

Pitali smo dr Antonija Santora, člana Naučnog komiteta UniSalute, bivšeg direktora Odeljenja za nefrologiju, dijalizu i hipertenziju bolnice S. Orsola Malpighi u Bolonji i autora PIRP projekta (Prevencija progresivne bubrežne insuficijencije) Regije Emilia-Romagna o bolesti bubrega i polnim razlikama, kako bi produbili ovu korelaciju i da bi nam detaljno objasnio koliko stepena bubrežne insuficijencije postoji, kao i da nam pomogne da razumemo da li bubrezi pravilno funkcionišu i šta da radimo da sprečimo ove patologije.

ŠTA SE PODRAZUMEVAVA POD HRONIČNOM BOLESTI BUBREGA I KOLIKO STEPENA BUBREŽNE INSUFICIJENCIJE POSTOJI

Hronična bolest bubrega (HBB) je javnozdravstveni problem koji pogađa veliki deo populacije. Procenjuje se da je njime pogođeno oko 10% svetske populacije.

Prema italijanskoj studiji CARHES, koju je sprovelo Italijansko društvo za nefrologiju, otprilike 7-8% odrasle populacije u Italiji pati od bolesti bubrega. To znači da u našoj zemlji najmanje 3 miliona ljudi ima dijagnozu hronične bolesti bubrega.

Kako dr Santoro objašnjava, „ HBB se definiše kao stanje u kome oštećenje ili smanjenje funkcije bubrega traje u periodu od najmanje 3 meseca“.

Oštećenje bubrega može biti samo morfološkog tipa (tj. bez funkcionalnog oštećenja), a manifestuje se ili strukturnim promenama bubrega, koje se prikazuje testovima kao što su dijagnostički imidžing ili biopsija, ili – a to je najčešće stanje – od alteracija klasičnih testova urina i krvi kojima svi treba da se podvrgnemo periodično.

„Oštećenje bubrega generalno dovodi do smanjenja funkcije bubrega (bubrežne insuficijencije), koja se deli na 5 stadijuma sa rastućim stepenom ozbiljnosti sve do potrebe za zamenskom terapijom dijalizom i/ili transplantacijom“, dodaje dr Santoro.

1. U prvom stadijumu obično nisu prisutni simptomi. Bubrežna funkcija, čija je referentna vrednost GFR (Brzina glomerularne filtracije) je normalna ili samo neznatno povećana;
2. za razliku od prvog, drugi stadijum se prepoznaje po smanjenju GFR (manje od 90 ml/min, ali veće od 60 ml/min), iako je takođe asimptomatski;
3. u trećem stadijumu počinjemo da govorimo o stvarnoj bubrežnoj insuficijenciji. Prvi simptomi su češće mokrenje, i tokom noći, povišenje krvnog pritiska, otežano koncentracija. U ovoj fazi, neophodno je odmah intervenisati adekvatnom ishranom i terapijom lekovima kako bi se sprečilo napredovanje bolesti;
4. četvrti stadijum karakterišu teži simptomi, kao što su slabost, nedostatak fizičke izdržljivosti i anemija, svrab, poteškoće u koncentraciji;
5. u petom stadijumu vrlo često je neophodna hitna dijaliza, pošto brzina glomerularne filtracije pada ispod 15 ml/min.

Štaviše, naš sagovornik je zatim objasnio kako HBB često koegzistira sa drugim hroničnim patologijama kao što su dijabetes melitus i kardiovaskularne bolesti, i deli mnoge faktore rizika sa ovim patologijama.

Međutim, hronično oštećenje bubrega, kao što smo videli, često ostaje asimptomatsko i upravo iz tog razloga je potencijalno veoma opasno. Odsustvo očiglednih simptoma, u stvari, moglo bi da nas navede da potcenimo problem sve do progresivnog gubitka bubrežne funkcije, potrebe za dijalizom i na kraju transplantacije. Kako da znaš da nešto nije u redu?

KOJA JE FUNKCIJA BUBREGA I KAKO ZNATI DA LI PRAVILNO RADE: DIJAGNOSTIČKI TESTOVI

Kao što smo pomenuli, bubrezi se nalaze u predelu stomaka, tačnije sa dve strane tela, između poslednjeg torakalnog pršljena i prvog lumbalnog pršljena. Funkcija ova dva organa je neophodna za zdravlje celog tela jer:

• regulišu koncentraciju elektrolita i količinu tečnosti u telu;
• održavaju krvni pritisak stabilnim;
• čuvaju našu kiselo-baznu ravnotežu;
• proizvode niz hormona kao što su eritropoetin, vitamin D3, renin itd.

S obzirom na značaj njihove funkcije, neophodno je da se podvrgnemo periodičnim lekarskim pregledima koji, pored provere našeg zdravstvenog stanja, omogućavaju da na vreme uočimo potencijalno opasne probleme, kao što je hronična bolest bubrega.

Postoji nekoliko testova za dijagnozu HBB:

• kreatininemija, ili test za merenje kreatinina, za koji je potreban uzorak krvi;
• cVFG, odnosno brzina glomerularne filtracije. Većina formula koje se koriste za izračunavanje zasnovane su na podacima o vrednostima kreatinina, polu, starosti i etničkoj pripadnosti;
• analiza urina sa sedimentom urina;
• ultrazvuk bubrega.

POL I BOLESTI BUBREGA: IMA LI RAZLIKE IZMEĐU MUŠKARACA I ŽENA?

Ukoliko generalno posmatramo epidemiologiju, hronična bolest bubrega je češća kod žena, iako je evolucija ka težim oblicima bubrežne insuficijencije zapravo veća kod muškaraca. Ali šta je razlog?

Uzroci koji doprinose progresiji bolesti bubrega kod žena su raznovrsni. Osim patologija kao što su dijabetes, hipertenzija i naslage holesterola u krvi (ateroskleroza), hormoni svakako igraju ulogu u razvitku HBB. U stvari, ukoliko s jedne strane estrogeni deluju kao zaštitni agensi, testosteron dovodi do pogoršanja simptoma.

Postoje i anatomske i funkcionalne strukturne razlike između bubrega muškaraca i žena, koje utiču kako na nastanak, tako i na razvoj mnogih bubrežnih patologija.

Ali zašto su žene više izložene većem riziku nastanka bolesti bubrega?

„Postoji nekoliko faktora koji mogu objasniti zašto kod žena lakše nastaje hronična bolest bubrega“, kaže dr Santoro. Navodi se:

• njihova veća sklonost ka zadržavanju urina i unos manje tečnosti od muškaraca, što olakšava urinarne infekcije kao što je cistitis;
• hormonalne promene u životu žene kao što su menstruacija, trudnoća ili menopauza mogu biti faktori rizika za neke bubrežne patologije;
• povećan unos kod žena takozvanih lekova NSAIL, koji imaju nefrotoksično dejstvo (tj. toksično deluju na bubrege);
• odgovor na emocionalni stres, sa posledicama na nervne sisteme kontrole organa;
• određene patologije trudnoće kao što su eklampsija, gestacijski dijabetes ili komplikacije od porođaja;
• autoimune patologije su češće kod žena, pre svega eritematozni lupus koji može dovesti do lupus nefritisa, stanja koje karakteriše inflamatorni proces bubrega usled taloženja antitela i inflamatornih supstanci na nivou bubrežnih glomerula.

HRONIČNA BOLESTI BUBREGA U TRUDNOĆI

„Tokom devet meseci trudnoće dešavaju se važne promene u celom telu žene“, objašnjava dr Santoro. Sa fiziološke tačke gledišta, bubreg se odriče svoje uobičajene uloge „pažljivog kontrolora“  ravnoteže soli i vode: na taj način omogućava dobijanje vode i natrijuma, što garantuje rast fetusa i štiti ženu od gubitka krvi koji može nastati tokom porođaja“.

U stvari, od prvih nedelja trudnoće, bubrežni protok krvi se povećava, sa maksimalnim vrhuncem oko dvadesete nedelje gestacije. Paralelno, dolazi do smanjenja srednjeg arterijskog pritiska.

Najčešći problemi uzrokovani oboljenjem bubrega tokom trudnoće su prevremeni porođaj, potreba za intenzivnom negom novorođenčeta i razvoj hipertenzije ili gestacionog dijabetesa kod novopečene majke.

Može li trudnoća pogoršati već postojeću bolest bubrega?

„Moguće je da dođe do daljeg pogoršanja patologije, ali ne u svim slučajevima. Obično se to ne dešava ukoliko je hronična bolest bubrega blaga. Rizik se, s druge strane, može povećati za 40% samo u poodmaklim fazama ili ukoliko se ne izvrše potrebne modifikacije lekova koji se koriste u trudnoći“, objašnjava dr Santoro.

U stvari, mnogi lekovi mogu imati toksični efekat na bebu, rizikujući da izazovu abnormalni razvoj embriona. Iz tog razloga, terapija mora biti pažljivo prilagođena pre početka trudnoće.

BOLESTI I PREVENCIJA BUBREGA: ŠTA TREBA UČINITI DA BI SE POBOLJŠALA FUNKCIONALNOST BUBREGA?

Čak i u slučaju bolesti bubrega, kao što su vaskularne bolesti i dijabetes, neophodna je kontrolisana ishrana i redovna fizička vežba. Jednako važno je prestati sa pušenjem i uzimati male količine alkohola, kao i kontrolisati telesnu težinu.

„Prepoznati NBB u ranim stadijumima, kao što smo videli, nije lako. Ono što možemo da uradimo, pored vršenja periodičnih rutinskih provera kao što su testovi krvi i urina, jeste da intervenišemo putem umanjenja faktora rizika“, naglašava doktor Santoro „Tamo gde je to potrebno, korisne su i specifične farmakološke intervencije koje mogu sprečiti progresiju ka bubrežnoj insuficijenciji i njene posledice”.

Evo nekoliko jednostavnih pravila koja lako možemo usvojiti u svakodnevnom životu:

• jesti puno voća i povrća: to su namirnice koje imaju malo kalorija i mnogo vitamina i antioksidanata. „Apsolutno treba dati prednost ishrani zasnovanoj na biljnoj hrani, kao što je mediteranska ishrana, jer smanjuje kiselost urina i opterećenje azotnim materijama, sa posledičnim manjim opterećenjem za bubrege“, dodaje dr Santoro;
• konzumirati žitarice kao što su testenine (kuvane na jednostavan način, sa sosovima na bazi povrća), pirinač, kukuruzno brašno, hleb, keks – još bolje ukoliko su integralne – pri svakom obroku;
• birati hleb i peciva koja su manje začinjena, na primer hleb bez soli i ulja, suvi keks, nemasne deserte kao što je čajni kolač i pita od jabuka;
• najmanje dva puta nedeljno ubaciti u ishranu mahunarke kao što su leblebije, pasulj, bob, sočivo, lupina, grašak, soja, važne izvore proteina. „Supe od mahunarki ili mahunarke začinjene ekstra devičanskim maslinovim uljem i uz hleb su odličan obrok, bogat mineralnim solima (gvožđem i kalcijumom) i vitaminima. Štaviše, voće i povrće, žitarice i mahunarke ne sadrže holesterol i imaju dosta vlakana koja su važna kako za normalnu funkciju creva, tako i za regulisanje apsorpcije šećera i masti“, objašnjava dr Santoro;
• smanjiti potrošnju namirnica koja sadrže proteine, a posebno one životinjskog porekla. Pokušajte da ne konzumirate „dvostruki obrok“ (ne konzumirati zajedno meso i sir, suhomesnate proizvode i sir, itd.);
• preferirati jedan obrok, koristeći hranu kao što su belo meso, riba, jaja i sir kao začine, a ne kao glavna jela. Odlični primeri mogu biti testenina sa jajima, testenina ili pirinač začinjen ribom, punjenim povrćem ili tart sa povrćem;
• birati ekstra devičansko maslinovo ulje za prelive i kuvanje, umerene količine i dodajte ga, kada je to moguće, u sirovom stanju;
• piti puno vode (oko dva litra dnevno). U stvari, tećnost vam omogućava da eliminišete toksine proizvedene metabolizmom. Posebno za ljude koji su već imali epizodu kamena u bubregu, uzimanje najmanje 2-3 litre tečnosti dnevno je od suštinskog značaja za smanjenje rizika od stvaranja novih kamena;
• ograničiti komercijalna pića ili voćne sokove koji sadrže nepotrebne proste šećere (i kalorije) jer, kako ističe dr Santoro, „često u pićima ove vrste nalazimo aditive koji mogu da naškode bubrezima, kao što su fosfati ili kalijum koji su već povišeni u uznapredovalom stadijumu bubrežne bolesti.”

foundationitalianadelrene.org
nephrocare.it
januara 2023.godine od strane Michela Del Zoppo
Izvor: https://blogunisalute.it/malattie-renali-croniche/