Strahovi su sastavni deo detinjstva: u zavisnosti od uzrasta, sasvim je normalno plašiti se mraka, verovati da su čudovišta skrivena u ormanu ili se plašiti veoma glasnih zvukova, kao što je grmljavina. Takođe je normalno da roditelji uvek žele da se njihova deca osećaju bezbedno, ali to ponekad rezultira ponašanjem koje ne pomaže da se deca na najbolji način izbore sa situacijom. O ovoj temi smo razgovarali sa dr Elizabetom Skalambrom, psihološkinjom i psihoterapeutkinjom, kako bismo razumeli od čega zavise dečiji strahovi i kako odrasli mogu da ih smire, učine da se osećaju sigurno i pomognu im da ih prevaziđu.
STRAHOVI KOD DECE, OSNOVNI DEO PROCESA ODRASTANJA
Pre svega, treba naglasiti da je većina strahova neizbežan i temeljni deo detinjstva. Predmet ili situacija kojih se dete plaši ne predstavlja uvek realnu opasnost: očigledno je da čudovišta nisu zaista skrivena u ormarima ili ispod kreveta, a buka koju izaziva oluja, ma koliko zastrašujuća, nije prava pretnja.
„I mi, kao roditelji, često prenosimo na decu brige koje pripadaju samo nama, kako bismo im saopštili stvari za koje mislimo da su teško razumljive ili da bismo izbegli bolna iskustva za njih“, objašnjava doktorka. „Međutim, važno je zapamtiti da nas strah u mnogim prilikama štiti od površnih radnji, kao što je prelazak ulice bez previše pažnje ili približavanje ispita za koji nismo dovoljno učili. To je, dakle, sistem koji nas ponekad podstiče da uložimo više truda u postizanje cilja ili da izbegnemo negativne posledice“.
Andrey Sayfutdinov/gettyimages.it
KAKO SE STRAHOVI MENJAJU KAKO DECA ODRASTAJU
Tokom procesa odrastanja nastaju različite vrste anksioznosti i strahova, koji se menjaju u zavisnosti od uzrasta. Hajde da vidimo o čemu je reč.
STRAHOVI U PRVIM MESECIMA ŽIVOTA
Između 8. i 9. meseca, bebe su u stanju da prepoznaju lica osoba koje već poznaju. U ovoj fazi, lica nepoznatih ljudi mogu da izgledaju zastrašujuće, čak i kada je u pitanju rođak ili osoba koja treba da brine o njima. Shodno tome, plač ili pokušaj da se čvrsto drže za roditelja su česte reakcije koje im pomažu da se osećaju sigurno.
PERIOD IZMEĐU 10 MESECI I 2 GODINE
U sledećoj fazi, koja traje do navršene dve godine (okvirno), deca doživljavaju anksioznost zbog odvajanja i počinju da se plaše da će biti udaljena od jednog od roditelja. Zbog toga često ne žele da budu ostavljana u vrtiću, ili se teško uspavljuju, plaču i odbijaju da se fizički odvoje od mame ili tate.
UZRAST OD 4 DO 6 GODINA
Deca uzrasta od 4. do 6. godine imaju odlično razvijenu maštu i mogu da se pretvaraju, ali nisu uvek u stanju da shvate šta je stvarno, a šta nije. Za njih su, u stvari, strašna čudovišta koja zamišljaju stvarna i iz tog razloga se plaše da neko misteriozno i zastrašujuće stvorenje može da se sakrije ispod kreveta ili u ormaru. U ovoj fazi, mnogi se plaše mraka, teško zaspe, uplaše se i bude zbog noćnih mora. I strah od glasnih zvukova, poput grmljavine ili vatrometa je čest u ovoj starosnoj grupi.
UZRAST POSLE 7. GODINE
Kako dete raste, počinje da shvata opasnosti stvarnog života i da ih se plaši. Oko 7. godine, svest da neke stvari ne postoje, kao što su čudovišta, dovodi do toga da ti strahovi postepeno nestaju, a zamenjuju ih konkretniji, često povezani sa onim o čemu roditelji pričaju, ili sa vestima koje saznaju. Zbog toga je uobičajena briga zbog prirodnih katastrofa, smrti ili bolesti člana porodice, kao i zbog rezultata učenja i odnosa sa školskim drugovima i prijateljima.
PeopleImages/gettyimages.it
PREDADOLESCENCIJA I ADOLESCENCIJA
Ovu fazu karakterišu društveni strahovi, povezani, na primer, sa fizičkim izgledom, sa sposobnošću prilagođavanja kontekstima u kojima se provodi mnogo vremena, kao što je škola ili sportski tim. Anksioznost i strahovi u vezi sa zadatkom u razredu, važnom prezentacijom, utakmicom ili nekim takmičenjem su neki od primera.
UPRAVLJANJE STRAHOM: KOJA JE ULOGA RODITELJA?
Psihološkinja pojašnjava da se, „pre svega, mora uzeti u obzir da je strah subjektivno iskustvo: istu situaciju, dakle, dva deteta mogu da dožive na potpuno drugačiji način. Svako može da ima manje ili više izražene fiziološke reakcije, kao što su ubrzani rad srca i pojačano znojenje”. Štaviše, društveni i uticaj sredine svakako imaju veliku težinu, kako po pitanju modela učenja, tako i u odnosu na to kako roditelji upravljaju strahovima svoje dece. „Postoji nekoliko studija na ovu temu“, podvlači naša sagovornica, „konkretno, ona koju su sproveli Fredrikson, Annas i Wik (1997) je pokazala da postoje specifičnosti u vezi sa strahovima i fobijama koje su češće izražene u nekim porodicama u odnosu na neke druge porodice“.
fizkes/gettyimages.it
Međutim, neizbežno je da je pred strahovima instinkt svakog roditelja da učini sve što može da reši problem, rečima utehe, a često i kroz obećanja (izgovarajući rečenice poput „Obećavam ti da se ništa neće desiti ako ugasim svetlo”). Ovim pristupom, međutim, roditelj rizikuje da ne pomogne zaista detetu, već je isti pre odraz roditeljske anksioznosti. Majke i očevi, u stvari, moraju pre svega da se suoče sa sopstvenim strahovima, da bi potom pronašli najbolji način da se odnose prema strahovima svojih potomaka.
Kao što smo videli, strah je, zapravo, sastavni deo procesa odrastanja i za dete predstavlja priliku da se samoreguliše, odnosno da nauči da obrađuje emocije i upravlja njima i ponašanjem na zdrav način. Kod odraslih se to skoro uvek dešava spontano (kada razgovaramo sa sobom, na primer, razmišljajući o tome šta se dogodilo, svesni da ta misao neće promeniti stvari), ali kod mališana ovaj mehanizam tek treba da se razvije. To je proces koji zahteva vreme i mnogo vežbe, zbog čega roditelj mora da ostavi način i prostor detetu da vežba, da samo nauči da prevaziđe teške situacije. Podsećati dete da ne treba da se plaši jer su mu majka ili otac sa njim ne čini ga samostalnim u suočavanju sa onim što ga plaši.
KAKO POMOĆI DETETU DA POSTEPENO PREVLADA STRAH
„Deca kroz iskustvo uče da reaguju na strahove i primenom ponekad neprikladnih strategija: izbegavanje je, na primer, jedna od najtipičnijih metoda. Suočeni sa ovim strahovima, roditelji mogu da deluju tako što će tešiti decu, biti strpljivi ili mogu da reguju tako što će ispoljiti bes. Intenzitet njihovih reakcija takođe može da igra važnu ulogu, jer postaje stimulans detetu da ponovi taj scenario, a to se dešava upravo zato što na taj način dete zna da privlači pažnju roditelja”.
Najbolji način je raditi na ovom problemu u fazama. Roditelj, pre svega, treba da bude pun razumevanja i otvoren za dijalog: mora da podstakne dete da priča o svojim strahovima, da objasni zašto određene situacije izazivaju strah kod njega, a da ga pritom ne osuđuje. „Osim toga, treba izbegavati i krajnosti, dakle, s jedne strane isticanje straha i stimulansa koji ga je izazvao, a sa druge njegovo minimiziranje, jer bi to kod deteta moglo da izazove osećaj frustracije i napuštenosti od strane onoga ko je za njega glavna referentna figura“. Na primer, roditelj može da kaže detetu da nema razloga da se plaši, ali da istovremeno bude svestan koliko je za većinu dece teško da se nose sa tim. Razgovor na ovu temu treba da bude prijateljski.
photoguns/gettyimages.it
U kasnijoj fazi se sa detetom može dogovoriti neka vrsta akcionog plana. Na primer, roditelj može da predloži da se svetlo postepeno gasi malo ranije, kada dete ode na spavanje, da bi se potom u roku od jedne ili dve nedelje došlo do momenta kada bi se dete uspavljivalo u mraku bez izazivanja anksioznosti.
NISU SVI DEČIJI STRAHOVI ISTI: KADA TREBA POTRAŽITI POMOĆ STRUČNJAKA
Naposletku, dobro je podsetiti se da nisu svi strahovi isti. Ako su neki, kao što smo videli, prirodni i česti tokom odrastanja, s druge strane mogu da se jave situacije u kojima dete oseća ogromnu nelagodnost, što prouzrokuje važne posledice na kvalitet njegovog života. „Stalna briga, koja može da postane opsesivna i da se javi i onda kada su objekat ili situacija koji su predmet straha daleko, ili koja se manifestuje kroz napade panike, kompulzivno ili čak destruktivno ponašanje, mora da se istraži i leči uz pomoć stručnog lica“, zaključuje dr Skalambra.
Zdravlje svih članova porodice je važno. Naravno, briga o dobrobiti odraslih i dece podrazumeva obraćanje pažnje na psihološke aspekte, koji mogu da se tiču problema kao što su strah kod dece, o čemu smo upravo govorili, ili upravljanje stresom zbog posla, npr, ali i sve što pomaže u prevenciji najčešćih bolesti.
Da biste pravovremeno mogli da proverite svoje zdravlje i preventivno ustanovite da li su potrebne dodatne analize i pregledi, na raspolaganju su vam paketi Dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja. Bronzani paket sa sistematskim i drugim pregledima lekara specijalista i lekara opšte prakse, kao i Srebrni i Zlatni paket sa pokrićem za usluge vanbolničkog i/ili bolničkog lečenja i hirurških intervencija.