Kako se leči lumbalna skolioza?

Skolioza je deformitet koji pogađa kičmeni stub. Obično počinje da se manifestuje u predpubertetskoj dobi i, suprotno onome u šta se često veruje, u većini slučajeva ne zahteva posebne terapije i ne utiče na dnevne aktivnosti. S druge strane, teži oblici moraju da se leče jer se u tim slučajevima rizikuju respiratorne komplikacije, pored estetskih manjkavosti. Skolioza, koja može da bude lumbalnog, torakalnog ili torakolumbalnog tipa, različito se leči u zavisnosti od situacije. Hajde da saznamo nešto više o uzrocima, simptomima i lečenju ove patologije.

ŠTA JE LUMBALNA SKOLIOZA

Pojam skolioza se odnosi na bočno krivljenje kičme koje je povezano sa rotacijom pršljenova. Ova rotacija je u osnovi dve osobine koje karakterišu bolest: evoluiranje, odnosno činjenica da bolest vremenom napreduje, i prisustvo takozvane „grbe“, tj. izbočine na leđima.

Konkretno, reč je o lumbalnoj skoliozi ako su zahvaćeni pršljenovi ovog dela kičme. U zavisnosti od toga koji je deo kičemenog stuba zahvaćen, skolioza može da bude:

• torakalna;
• lumbalna;
• torakolumbalna.

UZROCI SKOLIOZE

U većini slučajeva je reč o idiopatskoj skoliozi, koja je oblik skolioze koja nema određeni uzrok. Međutim, čini se da ovaj specifični tip ima nasledne karakteristike. Znaci bolesti obično počinju da se manifestuju od pred-adolescencije (od 10. do 16. godine), ali se mogu javiti i ranije, dakle od 0 do 10 godina: to su, u stvari, periodi rasta skeleta. Osim toga, devojčice imaju veći rizik od razvoja skolioze u težem obliku.

Iako ređe, skolioza može da bude posledica drugih stanja, poput neuroloških oboljenja, kao što su cerebralna paraliza i mišićna distrofija, i, na primer, urođene malformacije pršljenova. U nekim slučajevima, kao što ćemo videti, ovaj problem može da se pojavi i u odrasloj dobi u vidu degenerativne skolioze.

SKOLIOZA: SIMPTOMI I POSTAVLJANJE DIJAGNOZE

Sumnja na skoliozu se često javlja nakon povremenih pregleda roditelja ili tokom posete pedijatru. Ponekad i učitelj i nastavnik, odnosno sportski instruktor mogu da ukažu roditeljima na prisustvo elemenata zbog kojih bi moglo da se posumnja na ovaj deformitet. Među glavnim faktorima koji mogu da ukažu na postojanje skolioze su:

• jedna lopatica više izbočena od druge;
• neravna ramena;
• jedan bok viši od drugog;
• asimetrija grudnog koša;
• prisustvo izbočine na jednoj strani kičmenog stuba koja se javlja kada se osoba nagne napred, a obično se naziva „grba“.

RENDGENSKO SNIMANJE ZA POTVRDU DIJAGNOZE SKOLIOZE

Lekari obično koriste takozvani „Adamsov test“ da provere prisustvo glavnih znakova skolioze. Od pacijenta se traži da savije trup napred, bez savijanja kolena, a time zauzima položaj koji omogućava da se odmah primete asimetrije i zakrivljenosti. Za preciznu dijagnozu, međutim, ovaj pregled prati radiografija, odnosno rendgensko snimanje koje takođe omogućava da se shvati težina zakrivljenosti i stepen rotacije pršljenova.

Težina zakrivljenosti kičmenog stuba se definiše izračunavanjem Kobovog ugla: ako je između 10° i 20°, reč je o blagoj skoliozi, koja obično ne zahteva lečenje; ako je veći od 20°, s druge strane, to je ozbiljniji oblik koji mora da se leči (veoma ozbiljne skolioze mogu da pređu i 100°). Međutim, kao što ćemo videti, većini pacijenata nije potrebno lečenje.

RAZLIKA IZMEĐU SKOLIOZE I SKOLIOTIČNOG DRŽANJA

Skolioza se često meša sa onim što se naziva „skoliotično držanje“. Na prvi pogled, u stvari, ova stanja mogu da imaju sličnosti, na primer, jedno rame više od drugog i bočno krivljenje kičme. Dok je skolioza pravi deformitet, skoliotično držanje to nije jer je kičmeni stub normalan.

U skoliotičnom držanju kičmeni stub pokazuje bočno odstupanje – obično zbog male razlike u dužini nogu, nepravilnog držanja ili kontrakture mišića – ali nema rotacije kičme, a ni pogoršanja, odnosno progresije, kao što se dešava kod skolioze. Štaviše, ne javlja se tipična grba. Stoga je ovo stanje koje ne bi trebalo da izazove naročitu zabrinutost i koje se lako koriguje.

OD ORTOPEDSKOG MIDERA/ORTOZE DO HIRURGIJE: KAKO SE LEČI LUMBALNA SKOLIOZA

Opcije lečenja se procenjuju na osnovu nekoliko faktora uključujući, na primer, stepen zrelosti kostiju (tj. da li se skelet pacijenta još uvek razvija), nivo krivine i mogućnost njenog progrediranja, odnosno napredovanja.

Kao što je već rečeno, blaga skolioza obično ne zahteva lečenje, već samo redovne kontrole kako bi se pratillo napredovanje krivine, pored gimnastike ili neke druge sportske aktivnosti. U mnogim slučajevima situacija ostaje stabilna i dete dostiže skeletnu zrelost, a da skolioza nije značajno evoluirala od kada je dijagnostikovana. U težim oblicima, međutim, mora da se uzme u obzir lečenje, dakle ortopedski mider ili hirurška intervencija.

Kada je bolest određene težine, ne samo sa estetskog, već i sa funkcionalnog stanovišta, od suštinskog je značaja lečiti je. Ukoliko se ova bolest ne leči, može da dovede do niza komplikacija, uključujući respiratorne probleme, zbog činjenice da grudni koš pritiska pluća, ali i hronični bol. Još jednom preciziramo da većina pacijenata ne razvija teški oblik skolioze: prema Johns Hopkins Medicine istraživačkom univerzitetu, oko 30% zahteva upotrebu midera, a još manji procenat, 10%, zahteva hiruršku intervenciju.

ORTOPEDSKI MIDER: KADA SE UPOTREBljAVA

Osobe u predpubertetskoj fazi (dakle, koje još uvek rastu), sa skoliozom koja ne prelazi 35-40° Kobovog ugla, leče se ortopedskim korsetima ili miderima koji se modeluju prema pacijentu i  imaju funkciju ispravljanja krivine i rotacije kičmenog stuba. Oni se moraju nositi više sati dnevno (obično najmanje 18), a postoje brojni modeli čiji se dizajn poslednjih godina poboljšao u odnosu na prethodni period.

Među najčešćima su Milvoki, koji je indikovan pre svega za visoku torakalnu krivinu, Lion, napravljen da održava korekciju postignutu gipsanim miderom u procesu lečenja, Šeno (Cheneau), pogodan za lečenje i lumbalne i torakalne skolioze, i Boston, takođe naročito pogodan za lečenje lumbalne skolioze.

Kao dodatak upotrebi midera, odnosno ortoza, uopšteno uzevši, pacijentima se savetuje bavljenje sportom (u nekim slučajevima mider može da se nosi i tokom fizičke aktivnosti) – što je takođe važno sa psihološke tačke gledišta – a obično se preporučuje i korektivna fizikalna terapija.

HIRURŠKA INTERVENCIJA KOD SKOLIOZE: KADA JE NEPHODNA?

Uopšteno govoreći, kod oblika skolioze sa krivinom većom od 40-45° Kobovog ugla, bira se operacija, koja se sastoji od koštanog spajanja zahvaćenih pršljenova (artrodeza) putem metalnih šipki kako bi se krivina ispravila i zaustavilo njeno napredovanje.

Druga moguća opcija, indikovana za tešku skoliozu koja pogađa decu mlađu od 8/10 godina, jeste da se umetnu produžne šipke duž kičmenog stuba, bez spajanja kostiju, kako bi se ispravila krivina, a ostavila mogućnost da se kičma i dalje razvija. Stoga šipke moraju da se periodično prilagođavaju kako bi pratile rast deteta, a to se postiže putem hirurških intervencija, ili putem magnetnog sistema koji omogućava kontrolu ekstenzije spolja (dakle, bez potrebe za hirurškom intervencijom).

SKOLIOZA U ODRASLOJ DOBI

Skolioza je problem koji može da se javi i kod odraslih osoba. To može da bude skolioza koja je nastala u adolescenciji i napredovala sa godinama, ili degenerativna skolioza, kao što je prethodno pomenuto. U ovom drugom slučaju, krivina je posledica starenja – dakle, nikada se ranije nije pojavila – i obično je lumbalnog tipa.

U većini slučajeva, skolioza u odrasloj dobi se leči nehirurškim metodama (iako operacija nije isključena, mada u manjem broju slučajeva), a fokus je uglavnom na fizikalnoj terapiji, dakle, na vežbama koje imaju za cilj jačanje mišića stomaka i leđa i poboljšanje fleksibilnosti.

DA LI MOŽE DA SE SPREČI NASTANAK SKOLIOZE

Postoje i neki „lažni mitovi“ o skoliozi koje treba razbiti. Oni se prvenstveno tiču mogućnosti da se njen nastanak spreči praktikovanjem određenog ponašanja i izbegavanjem nekiog drugog. Prvi mit se odnosi na držanje: iako bi se moglo pomisliti suprotno, loše držanje ne dovodi do skolioze. Kako objašnjava bolnica Bambino Gesù, koja pokušava da rasvetli mnoge zablude vezane za ovu bolest, nepravilno sedenje ne bi izazvalo skoliozu, već, u najgorem slučaju, skoliotično držanje, o kome smo ranije govorili.

Osim toga, iako su vežbe gimnastike korisna podršku u lečenju ove bolesti, same po sebi ne mogu da poboljšaju ovaj deformitet ili da spreče njegovo napredovanje. Na isti način nepravilna gimnastika ne može da uzrokuje pogoršanje, a ovo se odnosi i na sportove poput tenisa koji teže da opterećuju jedan deo tela više od drugog.

Naposletku, nastanak skolioze ne može da se spreči, ali ukoliko se brzo i precizno postavi dijagnoza, moguće je usvojiti prave strategije za njeno rešavanje na vreme. Među njima su, kao što smo videli, fizička aktivnost i fizikalna terapija.

Izvor: https://blogunisalute.it/scoliosi-lombare/