Kada se nađemo za stolom sa prijateljima i rođacima kako bismo uživali u tipičnim tradicionalnim jelima (naročito u vreme praznika), lako je preterati sa količinama i pojesti malo više od očekivanog. Ko zna iz kog razloga, međutim, kada dođe trenutak za dezert, teško je reći ne, čak i ako je obrok bio obilan i već se osećamo prilično siti.
Ovaj fenomen, u naučnoj zajednici poznat pod imenom „senzorno-specifična sitost (Sensory specific satiety)“, ne tiče se isključivo dezerta i objašnjava zašto u određenim situacijama težimo da prekoračimo količine hrane koju konzumiramo i prevaziđemo sopstvene granice. Hajde da saznamo nešto više o ovoj temi i vidimo šta je dokazano zahvaljujući nekim eksperimentima.
Šta se podrazumeva pod „senzorno-specifičnom sitošću“?
Senzorno-specifična sitost (SSS) se odnosi na smanjenje apetita za pojedenu hranu – i hranu sličnu njoj – ali ne i za jela koja imaju različite senzorne kvalitete. Zbog toga se definiše kao „senzorno-specifična“: osećaj sitosti se, u stvari, odnosi na neke određene namirnice, ali ne i na druge koje su različite.
coldsnowstorm/gettyimages.it
Ovaj psihološki fenomen je posebno proučavan od 1980-ih, njime se naročito bavila Barbara J. Rolls, direktorka Laboratorije za proučavanje ingestivnog ponašanja ljudi (Laboratory for the Study of Human Ingestive Behavior) na Univerzitetu Penn State. Rolls je, zapravo, jedan od vodećih stručnjaka za ovu temu i upravo je ona, zajedno sa svojim kolegama, sprovela glavne eksperimente u vezi sa ovim fenomenom.
Prema onome što proizilazi iz istraživanja ove naučnice, veći izbor hrane bi naveo ljude da jedu više, dok bi monotoni meni, u kome postoji tendencija da se ponavlja isto jelo ili vrlo slična hrana, pre podstakao osećaj sitosti. Ovo bi moglo da bude objašnjenje zašto, čak i na kraju veoma obilnog obroka, uvek imamo mesta za dezert: promena ukusa bi, zapravo, bila razlog obnavljanja apetita.
Prelazak od nezačinjenog do začinjenog jela, od slanog do slatkog ili promena ukusa u okviru istog jela (zamislite čokoladni kolačić sa dodatkom sladoleda od vanile) su situacije u kojima se ispoljava senzorno-specifična sitost.
Ako smo probali slanu hranu, verovatno će nas više privući slatka hrana. Isto se dešava i sa sličnim jelima: ukoliko nam je servirana čorba, na primer, kada završimo sa konzumiranjem, manje će nas privući druge čorbe, ali će nešto drugačije ponovo podstaći naše interesovanje.
Senzorno-specifična sitost bi bila faktor koji dovodi do obilnijeg konzumiranja hrane ukoliko je reč o švedskom stolu, u poređenju sa situacijom kada imamo na raspolaganju ograničen broj jela. Isto bi se desilo i u slučaju sladoleda sa više ukusa u odnosu na sladoled sa jednim ukusom: u prvom slučaju, verovatno ćemo jesti više.
Neka sprovedena istraživanja o senzorno-specifičnoj sitosti
Tokom godina su sprovedena brojna istraživanja u vezi s ovim psihološkim fenomenom. Kao što je već napomenuto, među najcitiranijim eksperimentima su oni koje su sproveli Barbara J Rolls i njena istraživačka grupa. Na primer, u studiji objavljenoj 1984. godine, ona i njen tim su otkrili da je obrok od četiri jela koja su se međusobno veoma razlikovala uzrokovao da učesnici pojedu 60% više u odnosu na obrok koji se sastoji od četiri ista jela.
Andrii Borodai/gettyimages.it
Veoma su zanimljivi i rezultati druge studije objavljene 1981. U ovom slučaju su izvedena tri eksperimenta:
- u prvom testu su pripremljeni sendviči: tokom prve nedelje učesnicima su servirana četiri jela u okviru obroka, svako sa sendvičem sa istim nadevom; tokom druge nedelje su se takođe služila četiri jela, ali ovog puta su bili u pitanju sendviči sa različitim nadevima.
- U drugom eksperimentu je kao namirnica upotrebljen jogurt: prve nedelje su učesnici dobijali tri jogurta istog ukusa, dok su u drugoj nedelji dobijali tri jogurta različita po ukusu, boji i teksturi.
- I u trećem testu je kao namirnica korišćen jogurt. Ovoga puta, posle prve nedelje u kojoj su ispitanici dobijali jogurte istog ukusa, prešlo se na tri varijante jogurta (jagoda, trešnja, malina), koje su namerno slične među sobom po boji i konzistenciji: cilj je bio da se proveri da li sličnost može da utiče ili, ipak, ne.
Iz ovih eksperimenata je zaključeno da su ljudi skloni da konzumiraju više hrane kada im se nude različita jela. Zaključak koji je takođe pokazao treći test: tri varijante jogurta, u stvari, skoro iste konzistencije i boje (iako nemaju isti ukus) izazvale su smanjenje interesovanja.
Senzorno-specifična sitost: da li je reč o evolucionom oruđu?
Prema mišljenju Barbare J. Rolls ovaj psihološki fenomen može da bude korisno oruđe na evolucionom nivou. Poriv za traženjem različitih namirnica, u stvari, podstiče raznovrsnu ishranu i unos svih potrebnih hranljivih materija. Iza zavisnosti koja nastaje nakon što neko vreme konzumiramo istu hranu, štaviše, mogla bi da stoji i odbrambena i zaštitna funkcija od mogućih štetnih efekata hrane na organizam.
S druge strane, kao što može da se pretpostavi, ovaj mehanizam krije i zamke, terajući nas da jedemo više nego što bi trebalo, posebno u kontekstima koji pogoduju “popuštanju inhibicija”, kao što je zajednički život ili, naprotiv, konzumiranje obroka u samoći. Konkretno, ukoliko postoji dostupnost širokog spektra visokokaloričnih namirnica, senzorno-specifična sitost može da nas podstakne da preterujemo, što dovodi do većeg rizika od nastanka problema kao što je gojaznost.
Nije reč samo o senzorno-specifičnoj sitosti: kada je za želju za hranom krivac tzv. „dessert stomach„
Još jedan zanimljiv fenomen koji treba pomenuti je „dessert stomach”, odnosno “dezertni želudac“. On je povezan sa činjenicom da se apetit često vraća nakon konzumiranja slatkog jela odnosno dezerta. Prema istraživačima Arnoldu Berstadu i Jorgenu Valeuru, to se dešava zato što šećer deluje na vagusni nerv opuštajući zidove želuca i smanjujući na taj način pritisak izazvan sitošću. Navodno, i ovaj mehanizam doprinosi da unosimo više hrane nego što bi trebalo.
Lukas Hodon/gettyimages.it
Osim toga, senzorno-specifična sitost može da se pomeša sa aliestezijom, koja ukazuje na drugačije stanje. To je, zapravo, situacija u kojoj percepcija neke namirnice može da postane manje ili više prijatna, u zavisnosti od psihofizičkog stanja organizma. Može da se desi, na primer, da nam hrana izgleda bolje kada smo gladni nego kada nemamo potrebu za hranom.
Dakle, nauka može da nam pomogne da bolje razumemo neka ponašanja koja obično ispoljavamo za stolom, uglavnom nesvesno. Bolje upoznavanje sebe je važno jer nam omogućava da imamo svesniji pristup hrani i da primetimo kada sprovodimo pogrešne stavove u praksi. Zdrava i uravnotežena ishrana je, s druge strane, ključna za naše zdravlje, uz redovnu fizičku aktivnost: iz tog razloga je neophodno promovisati zdrave izbore sa ove tačke gledišta od najranijeg uzrasta.
Da bismo to uradili, prevencija je prvi korak, kako bismo ostali zdravi i brinuli o ljudima koje volimo. U tom cilju, zaključivanje polise sveobuhvatnog zdravstvenog osiguranja može da bude dragocena pomoć. Polisa sa dopunskim pokrićima DDOR dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, na primer, stavlja na raspolaganje specifična pokrića i korisne savete za zdravu ishranu, a namenjena je ne samo odraslima, već i deci. I ne samo to, moguć je i pristup specifičnim i personalizovanim programima za praktikovanje pravilne fizičke aktivnosti, zahvaljujući podršci partnerskih medicinskih ustanova DDOR-a.
Da li ste znali za fenomen senzorno-specifične sitosti i njegove efekte na naš apetit?
Izvor: https://blogunisalute.it/sazieta-sensoriale-specifica/
Izvori:
ssib.org
Di Mara D’Anđeli (Di Mara D’Angeli)