EMDR je akronim od Eye Movement Desensitization and Reprocessing (Desenzibilizacija pokretima očiju i ponovna obrada) i ukazuje na psihoterapeutsku metodu kojom se leče različite patologije, uključujući posttraumatski stresni poremećaj, poznat kao PTSP, post-traumatic stress disease. U ovom članku ćemo produbiti ovu temu i uz pomoć dr Elizabete Skalambre, psihološkinje i psihoterapeutkinje, govorićemo o tome šta je EMDR.
KAKO JE NASTAO EMDR
Za intuiciju koja je dovela do razvoja procedure koja je danas poznata kao EMDR zaslužna je američka psiholškinja Frensin Šapiro (Francine Shapiro), koja je počela da proučava pokrete očiju u odnosu na negativne emocije 1987. godine, tokom pripremanja svog doktorata. Osnovna razmatranja se vezuju za AIP model (Adaptivna obrada informacija – Adaptive information processing), prema kome pozitivna i negativna sećanja utiču na mentalno i psihičko zdravlje. Sačuvane informacije mogu da se povrate – to je proces učenja – ali kada je proživljeno iskustvo traumatično, isti taj mehanizam sprečava njegovu obradu. Posledice mogu da budu disfunkcije i patologije.
Šapiro je primetila da pokreti očiju s desna na levo smanjuju negativnu emociju povezanu s uznemirujućim sećanjima: ona je to prvo primenila na sebi, zatim na drugim ljudima, i došla do istog zaključka. Tokom godina je razvijena standardizovana procedura (zapravo EMDR) koja omogućava lečenje mnogih psihopatologija, pored posttraumatskog stresnog poremećaja, kao što su depresija, anksioznost, fobije, zavisnosti.
laurence soulez/gettyimages.it
POSTTRAUMATSKI STRESNI POREMEĆAJ
Osobe koje su uključene u neki traumatični događaj, kao što je zemljotres, ili koje proživljavaju užasna iskustva kao što je rat, mogu dugo da trpe posledice. Danas se ovaj problem označava terminom posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), fenomen koji se proučavao uglavnom nakon rata u Vijetnamu 1975. godine, kroz posledice koje je sukob imao na američke vojnike. Veterani su, naime, imali velikih poteškoća da se vrate u svakodnevni život, jer su ponovo proživljavali neke momente iz ratnog perioda, poput napada neprijatelja ili pogibije ratnih drugova, sa razornim posledicama na fizičkom i međuljudskom nivou. Godine 1980. u ažuriranom izdanju Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje, referentnog teksta za psihologe i psihijatre, prvi put je pomenut ovaj poremećaj, koji se od tog trenutka sve više proučava i dokumentuje.
Posttraumatski stresni poremećaj, međutim, se ne manifestuje samo nakon nekog tako ozbiljnog i sveobuhvatnog događaja kao što je rat, već može da pogodi i osobe koje su morale da se suoče sa tugom zbog gubitka prijatelja ili člana porodice, koje su bile svedoci neke nesreće, pucnjave, pljačke u kojoj je neko povređen ili ubijen, ili su, pak, direktno rizikovale svoje živote.
Koji su simptomi PTSP-a?
“Osobe koje pate od posttraumatskog stresnog poremećaja imaju simptome koji spadaju u različite kategorije“, pojašnjava psihološkinja. Reč je o:
- Simptomu tzv. upada: ponovo proživljavaju ono što je izazvalo traumu, kroz sećanja i fizičke senzacije koje se javljuju iznenada. Mogu da se jave halucinacije izazvane vizuelnim ili slušnim stimulansima, kao što su glasni zvukovi koji podsećaju na eksploziju. Noćne more su takođe česte.
- Simptomu izbegavanja: osoba se kloni događaja i situacija koje bi mogle da je podsete na ono što se dogodilo. Često može da izgleda povučeno ili hladno, nesposobna da oseti emocije zbog neuspeha u procesuiranju traume. Često ima jak osećaj krivice, zbog toga što je preživela ili zato što nije mogla nekoga da spase.
- Negativnim promenama u saznanjima i raspoloženju, kao što su razdražljivost, nemogućnost kontrole besa, problemi sa koncentracijom i pamćenjem.
- Promenama u uzbuđenju i reaktivnosti: u stalnom stanju pripravnosti, oni koji pate od PTSP-a se često i dalje osećaju u opasnosti i da bi kontrolisali ovaj osećaj mogu da pribegnu upotrebi alkohola i droga.
Dijagnoza poremećaja se potvrđuje kada pacijent ispoljava najmanje jedan simptom iz svake kategorije, u periodu dužem od mesec dana od kada je direktno ili indirektno bio izložen traumi.
designer491/gettyimages.it
EMDR U LEČENJU POSTTRAUMATSKOG STRESNOG POREMEĆAJA
EMDR je dobio mnoge naučne potvrde i prepoznat je kao metoda zasnovana na dokazima (evidence based) za lečenje posttraumatskih poremećaja. Ministarstvo zdravlja Itaije ga je odobrilo 2003. godine.
Cilj postupka je „obnavljanje prirodnog procesa obrade informacija“, počinje svoje objašnjenje psihološkinja. „EMDR deluje na sećanja koja nastaju kada dođe do traume, koja su uporediva sa ranom koja ne zarasta, pa samim tim i ne zaceljuje, izazivajući kod osobe osećaj nelagodnosti, kako emocionalne, tako i telesne. To se dešava i posle nekog vremena, ali je moguće intervenisati da bi se ubrzalo ‘izlečenje’, istovremenom aktivacijom perceptivnog, kognitivnog, emocionalnog i somatskog kanala, stimulišući pokrete očiju kod pacijenta putem EMDR-a.
Šta se dešava tokom seanse?
EMDR procedura je prilično složena, jer se tokom seanse sa terapeutom interveniše na percepciji traume, na emocijama koje je ona izazvala, ali i na kognitivnom i somatskom nivou, istražujući fizičke senzacije. Postoji 8 faza na koje je ova metoda podeljena:
- u prvoj se radi anamneza (medicinska istorija) i utvrđuje terapijski plan;
- u drugoj se pacijent priprema za tretman, tako što mu terapeut objašnjava šta će se desiti i kakve bi mogle da budu njegove reakcije;
- u trećoj fazi se procenjuje i definiše sećanje na traumu, pri čemu se uzimaju u obzir senzacije i emocije koje ona budi;
- u ovom trenutku (u četvrtoj fazi)terapeut traži od pacijenta da prati pokrete svojih ruku očima i da se koncentriše na sećanje na traumu. Ritmički pokreti očiju udesno i ulevo podstiču vraćanje traume koja nije obrađena;
- terapeut nastavlja stimulaciju, a peta faza odgovara kognitivnom restrukturiranju, koje služi za izmenu percepcije sećanja kako bi se ono lišilo izrazito negativne konotacije;
- u šestoj fazi, od pacijenta se traži da analizira prisustvo fizičkih senzacija u vezi sa traumom, a koje se javljaju kada o njoj govori ili razmišlja;
- sedma faza se sastoji od provere efikasnosti EMDR-a kroz dnevnik koji pacijent vodi, kako bi se pratilo šta se dešava i da li se neprijatna sećanja ili senzacije i dalje javljaju;
- na kraju tretmana, posle nedelju dana, terapeut proverava zdravstveno stanje pacijenta i eventualnu pojavu simptoma povezanih sa stresom, kako bi procenio uticaj terapije.
KatarzynaBialasiewicz/gettyimages.it
„Kroz ovaj strukturisani protokol, traumatska slika je jasnije fokusirana, aktiviraju se negativne misli kao što su osećaj opasnosti ili krivice, kao i emocije besa i straha i fizičke senzacije. Ova vrsta terapije postepeno desenzibilizuje pamćenje, čineći ga sve manje invazivnim i uznemirujućim za osobu, koja na taj način može da preradi traumu stavljajući je u prošlost kojoj pripada“, zaključuje dr Skalambra.
Važno je da se sa zdravstvenim problemima suočavamo tako što ćemo kontaktirati svog lekara opšte prakse i specijaliste koji znaju kako da nas upute ka terapijskom putu koji najviše odgovara našim potrebama, bilo da je reč o fizičkim ili psihičkim tegobama. Potcenjivanje simptoma, bilo koje prirode, veoma je opasno, ali pre svega može da nas zadrži u stanju slabosti koje može da se prevaziđe uz pomoć profesionalaca. Briga o sebi takođe znači imati više energije i želje za delanjem. Zbog toga je neophodno voditi zdrav i aktivan način života, koji takođe uključuje periodične kontrole preglede i analize. S tim u vezi, postoje i polise Dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja namenjene zaštiti zdravlja članova porodice, sa programima sistematskih pregleda u zdravstvenim ustanovama koje su pristupile ovom programu i skriningom.
Izvor: https://blogunisalute.it/emdr-disturbo-post-traumatico-stress/