Nedavna studija Univerziteta u Padovi je istakla kako su 89% dece sa prekomernom telesnom masom uključene u istraživački projekat i 52% gojazne dece njihove majke smatrale decom sa normalnom telesnom masom. Ova greška u percepciji je prvi element koji se pojavio tokom govora dr Andree Pessiona, direktora pedijatrije Poliklinike Sant’Orsola i redovnog profesora pedijatrije Univerziteta u Bolonji, gosta konferencije „Zdravlje se uči od detinjstva“, u organizaciji UniSalute-a u Bolonji.
Na sreću, u poređenju sa periodom od pre 40 godina, stvari se menjaju: danas je javno mnjenje usvojilo koncept da su prekomerna telesna masa i gojaznost problemi koji, pre ili kasnije, uzimaju svoj danak. Međutim, neophodno je ponoviti da ne postoji lek za gojaznost bez prevencije, zbog čega su informacije dragoceno oruđe. Polazeći, dakle, od govora profesora Pessiona na susretu u Bolonji, pričaćemo o gojaznosti u detinjstvu, mogućim posledicama i, pre svega, o tome kako se ponašati sa svojom decom kako bi im omogućili da odrastaju zdravo.
GOJAZNOST I PREKOMERNA TELESNA MASA KOD DECE: TREBA POZNAVATI OVE POREMEĆAJE KAKO BI SE PREVENIRALI
Neophodno je krenuti od definicije gojaznosti, patološkog stanja povezanog sa nagomilavanjem masti koje izaziva zdravstvene probleme i podjednako pogađa decu i odrasle širom sveta. Ako se, u stvari, često prave razlike između severne Italije i juga, uključujući ostrva, gde je problem rasprostranjeniji iz kulturnih, ekoloških i društvenih razloga, moramo uzeti u obzir da je gojaznost endemska i globalno rasprostranjena patologija sa ponekad neočekivanim faktorima rizika.
Pored toga što je reč o široko rasprostranjenom i složenom problemu, kod gojaznosti često dolazi do recidiva: otprilike 50% ispitanika koji pate od nje u detinjstvu i pre-adolescenciji, u stvari, oboleće od nje i kao odrasle osobe, sa prilično značajnim fizičkim i psihosocijalnim komplikacijama.
Jedna patologija, mnogo uzroka
Jedna od glavnih kritičnih karakteristilka u vezi sa gojaznošću jeste da je to prava hronična bolest multifaktorske etiologije, koja, kao što smo i naglasili, zavisi od mnogo različitih uzroka. Pre svega, tu su genetski faktori: kada dete ima jednog ili oba gojazna roditelja, rizikuje da i samo postane gojazno, ponekad i uprkos menjanju svog načina života.
Drugo, postoje epigenetski faktori, identifikovani tokom nedavnih istraživanja, na osnovu istorijskih epizoda. Zahvaljujući zapažanjima tokom Svetih ratova, gladi u Drugom svetskom ratu u Holandiji, u Kini za vreme Maove revolucije, naučnici su primetili kako je činjenica da su se majke preterano ili loše hranile uticala na fetus ne toliko na genetskom, koliko na epigenetskom nivou, proizvodeći varijacije u proteinima koji omogućavaju razvoj i ekspresiju gena, koji su određujući faktori za gojaznost.
Pored toga, relevantni su i faktori životne sredine i oni, poznatiji, vezani za stil života. Posledice nekih su dobro poznate, kao što je, na primer, više od dva sata dnevno sedenja ispred televizora, preterano igranje video igrica, nedovoljno bavljenje sportom. S tim u vezi, profesor Pession predlaže da se prednost da aktivnijim motoričkim aktivnostima, čak i onim vrlo jednostavnim, kao što su trčanje, skakanje i bilo šta što zahteva aerobne „napore“.
Kako se mere gojaznost i prekomerna telesna masa
Nije lako izmeriti gojaznost, ali postoje opšti kriterijumi koje pedijatri mogu da primene. Pre svega, sagovornik objašnjava da moraju da se uzmu u obzir neki antropometrijski parametri koji uključuju telesnu masu, visinu i Body Mass Index. Ovaj poslednji parametar, koji se takođe naziva indeks telesne mase, je odnos između telesne mase u kilogramima i visine u kvadratnim metrima. Iz ove vrednosti se izračunava percentil, odnosno vrednost koja može da se postavi na skalu koja nam govori koji su „normalni“ parametri (po starosnoj grupi i polu) i, shodno tome, kada je dete gojazno ili pothranjeno.
Naime, kada je vrednost BMI između 85. i 95. percentila suočeni smo sa slučajem prekomerne telesne mase, međutim, kada prelazi 95. percentil, govorimo o gojaznosti. Važno je podvući kako dostupni podaci omogućavaju da konstatujemo da je prekomerna telesna masa uvod u gojaznost, koja može da bude blaga, umerena ili teška.
Vrste gojaznosti i posledice
Postoje dve osnovne vrste gojaznosti, a da bi se razlikovale, potrebno je izmeriti masno tkivo prisutno na stomaku i na bokovima:
- androidna gojaznost. U ovom slučaju višak kilograma je prisutan iznad struka (linije pupka) i predstavlja najozbiljniji tip jer je u osnovi metaboličke prirode;
- ginoidna gojaznost. Javlja se kada je masnoća koncentrisana ispod struka (posebno u kukovima, zadnjici i butinama), često su to slučajevi genetski uslovljenih lipodistrofija.
Takođe postoji minimalni procenat, oko 5% slučajeva, u kojima je gojaznost povezana sa drugim elementima (endokrina, bubrežna, sindromska gojaznost): pacijenti koji pate od ovih vrsta gojaznosti često ne reaguju na bilo kakvu terapiju ili bilo kakvu promenu u ishrani ili načinu života, zbog čega je bitno ne zanemariti ih. Iz tog razloga je neophodno da se prilikom pedijatrijskog pregleda uzmu u obzir svi vitalni parametri kao što je, na primer, krvni pritisak. Dovoljno je reći da je 10% gojaznih ispitanika takođe hipertonično i tu decu od 6. godine treba podvrgnuti skriningu koji uključuje ne samo osnovnu kontrolu šećera u krvi, već i oralno opterećenje glukozom i utvrđivanje sposobnosti organizma za brzo reagovanje na opterećenje.
Ovo je ključno jer postoje mnoge komplikacije i potencijalne posledice gojaznosti, čak i u dečijem uzrastu. Među njima su:
- steatoza jetre (tzv. „masna jetra“)
- refluks (vraćanje želudačne kiseline u jednjak, a ponekad čak i do usta)
- bilijarna litijaza (pojava čvrstih formacija u žučnoj kesi, koje se stvaraju zbog taloženja normalnih sastojaka žuči)
- astma
- poremećaji spavanja
- respiratorni poremećaji
- ortopedski poremećaji kao što su klizanje tibijalnog platoa, valgus položaj kolena („X – noge“), fleksibilno ravno stopalo.
PREVENCIJA JE LEK
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji – SZO, gojaznost može da se definiše kao epidemija u svakom pogledu i to kao jedna od najozbiljnijih u ovom milenijumu. Lečenje nije dovoljno, potrebno ju je i sprečiti, na način da se dve radnje idealno poklope.
Zapravo, kako podvlači profesor Pession, ukoliko dete ima zdravu telesnu masu, apsolutno je neophodno edukovati porodicu kako da se dete ne ugoji. To je neodložni proces jer su komplikacije sa kojima se gojazno dete neizbežno susreće tokom života ozbiljne, a osim toga (i ne manje važno) ovo pitanje uključuje ogromne troškove zdravstvene zaštite sa kojima buduće generacije neće moći da se izbore. Štaviše, stručnjaci ističu kako prevencija nije jednostavno pružanje niza informacija i uputstava porodici, već preuzimanje odgovornosti za istu, staranje o edukaciji i obuci same porodice.
Danas znamo da je lečenje gojaznosti nešto složenije od jednostavne dijete: postoje kognitivne bihejvioralne tehnike i tretmani koji integrišu subjekat, braću i sestre, roditelje i bake i deke, svakoga ko ima ulogu u rastu i razvoju deteta. I da zaključimo: to je pitanje zdravlja, psihološkog, ekonomskog, ali i kulturnog i društvenog.