Bavljenje sportom i rekreativnom fizičkom aktivnošću je zdrava navika koju svi mi, u granicama sopstvenih mogućnosti i interesovanja, treba da pokušamo da negujemo. U stvari, bavljenje sportom ima mnogo koristi ne samo za telo i zdravlje, već i za mentalno blagostanje: vežbanje, ukoliko se sprovodi pravilno i sa namerom da se osoba istovremeno i zabavi (na primer, poštujući principe fitfulnesa), dovodi do oslobađanja endorfina, hemijske supstance s analgetskim i euforičnim svojstvima, zbog koje se osećamo zadovoljno i srećno. Ali šta ako sport od prijatne aktivnosti pređe u pravu zavisnost? Da, jer, nažalost, zavisnost od sporta (poznata i kao „zavisnost od vežbanja“ – “sport addiction” ili “exercise addiction”) postoji i predstavlja ozbiljan problem.
O tome ćemo govoriti u ovom članku i pokušati da razumemo zašto se javlja, kako je prepoznati i kako se boriti protiv nje.
ŠTA JE ZAVISNOST OD SPORTA?
Zavisnost od sporta može da se definiše kao nekontrolisana opsesija fizičkim izgledom i vežbanjem. Često je rezultat poremećaja koji se odnose na percepciju slike o sopstvenom telu (koji dovode do toga da osoba vidi svoje telo na izmenjen način u odnosu na realnost, dakle, drugačije od onoga kakvo je zaista) i poremećaje u ishrani.
Ljudi koji boluju od zavisnosti od sporta ispoljavaju elemente ponašanja slične onima koji se sreću u drugim zavisnostima, kao što su:
- Opsesivno ponašanje;
- ponavljanje toksičnih i štetnih navika, uprkos činjenici da to nanosi štetu fizičkom i psihičkom blagostanju;
- teškoće u odvikavanju od opsesivnog ponašanja, uprkos spremnosti da se sa istim prestane;
- negovanje toksičnog i opsesivnog ponašanja u tajnosti od svih, čak i od najbližih ljudi.
Kao što smo već rekli, fizičke vežbe izazivaju oslobađanje određenih hemijskih supstanci (o kojima ćemo detaljnije govoriti u sledećem paragrafu) u nervnom sistemu: ove supstance stvaraju osećaj zadovoljstva i nagrade. Zavisnost od sporta delom može da bude izazvana ovim pozitivnim i euforičnim osećajima.
ŠTA UZROKUJE ZAVISNOST OD SPORTA?
Kao što je već napomenuto, vežbanje je povezano sa oslobađanjem hemijskih supstanci kao što su endorfini i dopamin.
Endorfini su hormoni koji se oslobađaju kada organizam doživi bol ili stres. Proizvodi ih mozak i deluju kao glasnici: zapravo su namenjeni ublažavanju bola, smanjenju stresa i poboljšanju raspoloženja.
Dopamin je neurotransmiter koji se proizvodi u mozgu: igra značajnu ulogu u tome kako doživljavamo zadovoljstvo, kao i važnu ulogu u našoj ljudskoj sposobnosti da razmišljamo i planiramo. Pomaže nam da se angažujemo, fokusiramo; aktivan je u mnogim telesnim funkcijama, uključujući pamćenje, kretanje, motivaciju, raspoloženje, pažnju i još mnogo toga.
Kada se osećamo dobro zbog toga što smo nešto dobili ili postigli cilj, to je zahvaljujući dopaminu koga proizvodi mozak.
Zavisnici od sporta doživljavaju veliko zadovoljstvo i osećaj radosti i nagrade koje im pruža vežbanje; kada fizička aktivnost prestane, endorfini i dopamin nestaju, zbog čega nestaje i zadovoljstvo koje iz njih proizilazi.
Ovaj začarani krug tera one koji pate od zavisnosti od sporta (sport addiction) da vežbaju konstantno, opsesivno i intenzivno, kako bi pokrenuli oslobađanje prethodno pomenutih hemijskih supstanci što je više moguće.
Zavisnost od vežbanja obično počinje željom da se osoba dovede u bolju fizičku formu. Poremećaji u ishrani, kao što su anoreksija nervoza ili bulimija, takođe mogu da dovedu do nezdrave opsesije sportom, a to važi i za takozvane poremećaje o doživljaju sopstvenog tela.
KO JE U NAJVEĆEM RIZIKU OD RAZVIJANJA ZAVISNOSTI OD SPORTA?
Osobe koje doživljavaju najveći pritisak da održe „savršenu“ kondiciju i fizičku formu posebno su izložene riziku od razvijanja zavisnosti od sporta.
Ovaj pritisak može da potiče kako od spoljnih društvenih okolnosti tako i od poremećaja o doživljaju sopstvenog tela koje smo već pomenuli.
BartekSzewczyk/gettyimages.it
Razvijanje zavisnosti od vežbanja takođe može da bude povezano sa poremećajima u ishrani, kao što su bulimija ili anoreksija nervoza. Na primer, osobe koje imaju višak kilograma i započnu ekstremni proces mršavljenja, odnosno dijetu (često se oslanjajući na „uradi sam“ ili savete nestručnih ljudi), mogu da počnu da se bave sportom na opsesivan i previše intenzivan način, čime se izlažu rizik od razvoja zavisnosti.
KOJI SU SIMPTOMI ZAVISNOSTI OD SPORTA?
Najčešći simptomi zavisnosti od sporta uključuju:
- doživljaj osećaja euforije i ushićenja nakon vežbanja;
- ispoljavanje simptoma apstinencije nakon dugih perioda bez vežbanja;
- osećanje nekontrolisane želje za vežbanjem;
- menjanje svog života na invazivan način (na primer, izbegavanjem društvenih obaveza ili distanciranje od dragih osoba) kako bi se pronašlo vreme za bavljenje sportom;
- nemogućnost da se osoba pridržava smanjenog odnosno redukovanog režima vežbanja.
KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA ZAVISNOSTI OD SPORTA?
Zavisnost od sporta nije uvek lako dijagnostikovati: ovo se dešava zato što većina onih koji ispoljavaju očigledne simptome zavisnosti ne vide ništa loše u svom ponašanju i stoga takve osobe ne prepoznaju simptome zavisnosti niti traže pomoć.
Trenutno je ova vrsta zavisnosti još uvek nedovoljno proučena i istražena, pa se čak i psiholozi i psihijatri nalaze u nezavidnoj situaciji, odnosno nailaze na poteškoće u smislu raspolaganja specifičnim i nedvosmislenim dijagnostičkim kriterijumima za postavljanje tačne dijagnoze.
Uopšteno govoreći, povećanje opsesije fitnesom i odnosno smanjenje društvene aktivnosti u korist sporta su alarmi za uzbunu (ili tzv. “red flags”) koji mogu da ukažu na zavisnost od vežbanja.
KAKO SE LEČI ZAVISNOST OD SPORTA?
U većini slučajeva, prvi korak je da osoba prizna da ima problem. U tom trenutku je moguće prvo potražiti pomoć stručnjaka, a potom preduzeti odgovarajuće mere za kontrolu i smanjenje fizičke aktivnosti.
Idealno bi bilo preći na nove oblike fizičke aktivnosti, možda lakše i manje uticajne na telo (na primer gimnastiku za početnike, jogu, nordijsko hodanje, gimnastiku u vodi ili tai či), kao i menjati rutinu vežbanja.
Sportovi sa malim uticajem više doprinose razvijanju fleksibilnosti i otpornosti nego podvrgavanje tela intenzivnim i ponovljenim naporima: shodno tome, izazivaju nižu proizvodnju endorfina i dopamina, što dovodi do toga da se oni koji ih praktikuju osećaju zadovoljno, ali ne i preterano euforično zbog prisustva neurotransmitera.
U složenijim slučajevima zavisnosti može da bude potrebno potpuno prekinuti fizičku aktivnost na određeno vreme, dok osoba ne razvije stvarnu kontrolu nad sobom i svojim odnosom prema sportu.
Ukoliko je nastavak bavljenja fizičkom aktivnošću naročito važan, savet je da se sport smenjuje sa značajnim pauzama, kako bi se telo i um dovoljno odmorili.
Za one koji se redovno bave sportom, takođe može da bude korisno sklopiti polisu osiguranja od nezgode kojom se ugovara pokriće u slučaju povrede ne smao u toku bavljenja sportom već u toku čitava 24 časa dnevno.